Često me ljudi pitaju ko su lideri i kako da ih prepoznamo. Iskreno ovo je jedno od onih pitanja koja samo deluju teško, a zapravo su toliko laka i prosta za odgovoriti da se i ja sam zapitam u kakvoj su kolotečini ljudi koji mi ovo pitanje uopšte postavljaju. Realnost me onda ispravi i spusti na zemlju pa se prisetim kada sam i ja bio takav i kada sam i ja bio toliko pretrpan poslom da nisam mogao da vidim dalje od datih mi zadataka. Evo jednog prostoproširenog odgovora kako prepoznati lidera i zašto je liderstvo važno.

 

   Moja današnja priča počinje pre nekih 50.000 godina, u doba Paleolita, kada se ljudska rasa trudila da preživi i da stvori sistem kako bi u tom svom trudu i uspela. Iskreno, niti smo bili najjače životinje tada, niti smo bili najpametniji, niti smo bili najbrži. Ono što nas je spasilo jeste udruživanje. Udruživanje u zajednicu koja će brinuti o svojim članovima, koja će paziti, maziti i pomoći svima da se razviju i ostvare svoj pun potencijal a u korist svih članova i članica. Udružili smo se u pleme.

 

   Negde u to doba svuda oko naših predaka bila je opasnost. Neki su hteli da nas pojedu, neki su hteli da nam pojedu hranu, neki su prosto hteli da nas istrebe kako bi mogli da se nastane na prostoru koji smo mi okupirali i još nebrojeno razloga ali su svi nekako za posledicu imali to da nas, kao rase, zapravo ne bude. E tada se oformio sistem plemena u kome ja moram verovati članu svog plemena, da će paziti na potencijalnu opasnost i da će me probuditi kada ta opasnost postane realna. Onda ćemo se svi zajedno boriti i, nadamo se, pobediti. Ukoliko ja ne verujem svom saborcu, ja neću moći da spavam mirno, ja neću moći da se opustim, ja ću biti pod konstantnim stresom, a svi znamo šta stres radi čoveku.

.

Pleme nam je pružilo SIGURNOST.

 

   Pre izvesnog vremena sam čekao u jedom od redova kod “Mice ubice” šalterske službenice i primetio da se izdrala na čoveka koji je stajao u redu ispred mene. Kada sam stigao na red pitao sam zašto se tako ponaša i zašto nas tretira kao stoku na šta je ona odgovorila “Ja moram da poštujem pravila ili ću ja trpeti posledice”. Nije mi rekla ništa drugo do treniramo strogoću jer se ja ne osećam dobro na poziciji koja mi je data i isfrustrirana sam svojim poslom u firmi koja apsolutno nema viziju i misiju i jedino što nam ostaje jeste da se pridržavamo pravila i da zagorčavamo život svima bez ikakve potrebe jer ni mi sami ne znamo zašto postojimo. Duboko verujem da su oni ubeđeni da im je tako lakše jer ako bi trebalo da ulože još dodatnog napora i pomognu da se neki problem reši mislim da bi vrlo brzo shvatili da “partijski kadar” nema kapacitete da to razume.

 

   Princip sigurnosti funkcioniše i danas, samo smo mi zaboravili korene i zaboravili smo da zapravo treba da cenimo jedni druge. Opasnosti su svuda oko našeg novog kolektiva pod imenom “firma” ili “kompanija”. Dosta je konkurencije koja želi da bude bolja od nas, da uzme “veći deo kolača”, da nam smanje zaradu, da, u najmanju ruku pomognu propasti naše firme zarad svoje dobiti. To su spoljni faktori, to su oni faktori na koje mi kao kolektiv jedne firme ne možemo da utičemo. Ono na šta možemo da utičemo jeste to da se naše “pleme”, naš kolektiv oseća sigurno kako bismo ostvarili svoj maksimum kao pojedinci ali i kao kompanija. Taj osećaj sigurnosti je osnov liderstva i osnov uspešnog poslovanja po modelu “ljudi su bitni”. Ovo je jedini model koji ja prepoznajem i priznajem i za koji verujem da je jedini ispravan i o njemu i pričam kroz koncept POSAO SNOVA.

 

   Zašto nam je bitno da se osećamo sigurno? Zašto nam je bitno da znamo da nam neko čuva leđa? Zašto smo spremni da damo i više nego što se od nas traži u kolektivu koji nas čuva i pazi i mazi i pomaže nam da se razvijemo i izgradimo samopouzdanje? Ako ne znate odgovore na ova pitanja mislim da je vreme da potražite novi posao ili nove prijatelje.

 

   Lider nije titula, lider nije moć koju je neko dobio već je moć koju je neko stekao. Stekao tako što brine o drugima, stekao tako što je spreman ili spremna da se žrtvuje za druge, stekao tako što neće izdati člana svog tima ni po koju cenu. Lider je onaj koji shvata vrednost kolektiva i vrednost ideje koju taj kolektiv zastupa.

 

   Spartanci, najpoznatija ratnička sila u istoriji čovečanstva, je svoju snagu i slogu zasnivala na jednom neverovatnom oružju. Ne, to nisu bili njihovi mišići, koje su svakako imali. Ne to nije bila njihova čelična disciplina, koju su trenirali od malih nogu. Ne to nisu bila njihova koplja i mačevi sa kojima su bili izuzetno vešti. Oružje njihove sloge se nalazilo u sloganu sa kojim su majke, sestre i žene ispraćale svoje muškarce u boj a koji je glasio “Vrati se sa štitom ili na njemu!”. Spartanci su izuzetno cenili svoje štitove ali ne zato što su njima lično spašavali živote već zato što su u borbenoj formaciji poznatoj kao falanga štitili osobu sa njihove leve i osobu sa njihove desne strane. E zato je od izuzetne važnosti bilo sačuvati štit, i zato se gubljenje istog u boju najstrožije kažnjavalo. Šta bi se desilo ukoliko bi neko ostao bez štita? Vrlo je prosto, ugrozio bi falangu, ugrozio bi onoga sa leve i onoga sa desne strane, jednom rečju ugrozio bi zajednicu. E to je osnov liderstva direktno nastao iz plemena, jer lider je onaj koji je spreman da čuva i da se žrtvuje za onoga sa svoje leve i onoga sa svoje desne strane!

.

“Vrati se sa štitom ili na njemu!”

   Lidera najlakše možemo opisati kao savršenog roditelja. Zapitajmo se šta to mi kao roditelji želimo da pružimo našoj deci? Želimo da im pružimo edukaciju, samopouzdanje, disciplinu kada je to neophodno ali pre svega želimo da im pružimo prilike da uspeju ili ne uspeju ali da uče i da se razvijaju i postignu više nego što smo mi mogli i da pojmimo. E isto to i pravi lideri žele, da pomognu svojim ljudima da se edukuju, izgrade samopouzanje, disiplinu i da uče na dirknom iskustvu kako bi ugrabili prave prilike a nadasve kako bi svi “grizli” za tim.

 

   Charlie Kim, osnivač i vlasnik firme NEXTJUMP, je rekao nešto što je meni veoma značajno. Rekao je: “Da li biste otpustili dete iz porodice ako bi porodica upala u krizu? Naravno da ne biste. Zašto onda otpuštate radnike kada firma zapadne u krizu?”. Čarli je kreirao politiku životnog zapošljavanja. Ako dobijete posao u kompaniji NextJump, ne možete dobiti otkaz zbog problema u radu. Zapravo, ukoliko upadnete u probleme oni će vas podučavati, podržavati baš kao što bismo uradili sa svojim detetom koje se vrati kući sa trojkom iz škole.

 

   Još jedan primer koji je meni posebno drag, zbog hrabrosti i rezultata hrabro lude ideje o kome volim da pričam a to je firma “Barry Wehmiller”, koju vodi Bob Chapman. Ova firma je bila veoma pogođena 2008 godine kada su zbog recesije izgubili 30% porudžbina bukvalno preko noći. Za jednu firmu njihove veličine to je bio veoma veliki udarac jer više nisu mogli da zadrže sve zaposlene. Morali su da prištede 10.000.000$. Kao i sve velike kompanije u Americi i oni su akcionarsko društvo i seli su sa svojim bordom kako bi napravili plan otpuštanja. Bob je rekao NE! Bob nije verovao u brojeve, Bob je verovao u ljudi. I nakon dosta razmišljanja uspeli su da izađu sa programom odustva. Ovaj program je u suštini bio ideja da svako, od direktora do čistačice uzme 4 nedelje neplaćenog odmora, kada ta osoba to želi i to čak nisu morale da budu povezane 4 nedelje. Ono što je u ovoj priči fascinantno jeste i način na koji je Bob obavestio ljude o ovom programu kao meri štednje. Čuvene Bobove reči tada su bile: “Bolje je da svako od nas propati malo nego da bilo ko od nas pati mnogo”. Moral je momentalno skočio. Veoma važna činjenica jeste i da su  sačuvali 20.000.000$, što je duplo više od planiranog. Ipak to nije bio najveći uspeh ove akcije. Najveći uspeh, što je bilo i za očekivati, jeste da kada se ljudi osećaju sigurno u svojoj kompaniji, kada osećaju da ih lideri štite, prirodna reakcija je poverenje i saradnja. Ljudi su počeli da trguju unutar firme. Oni koji su mogli to sebi da priušte uzimali su po 5 nedelja kako bi oni koji to sebi finansijski nisu mogli da priušte mogli da uzmu samo 3 nedelje.

 

   Liderstvo je izbor, nije čin. Poznajem mnogo ljudi koji su u samom vrhu svojih organizaciji ali nisu lideri. Oni imaju autoritet i svi moraju da ih slušaju samo zato što imaju autoritet, ali ih niko ne bi pratio. Isto tako poznajem i mnogo ljudi koji su u sredini ili pri samom dnu struktura u svojoj organizaciji ali su apsolutno lideri jer su izabrali da brinu o osobi levo od sebe i osobi desno od sebe. E ovo bi ukratko bio moj odgovor na pitanje kako da prepoznamo lidera.

SaveSave

Comments

comments