Kako je lepo vratiti se sebi

09 November 2015,   By ,   0 Comments

‘Predstavite se u 30 sekundi.’, rekao je Miloš Stojiljković Rolović, posle uvoda. ‘Vreme teče sad.’

 

“Ja u 30 sekundi.. Ko sam ja? Hm… Mislim da znam šta mogu da kažem.”

 

Posle 10 sekundi na štoperici sam uspela da izustim: “Zdravo, ja sam Radica Đorđević, studiram Bezbednosti i zdravlje na radu.. ” …27, 28, 29, 30. Vreme je isteklo.

 

Na redu je bila devojka pored mene, Sonja. Ona je imala šta da kaže o sebi. “Bravo”, pomislila sam.

 

Zašto je meni bilo teško da kažem više od dve činjenice o sebi? Došla sam na radionicu sa predstavom da znam ko sam i čime želim da se bavim u životu. Gde je to sad nestalo? Imala sam toliko javnih nastupa i predavanja, zašto sam sad zanemela? Osećam se smešno, i loše.

 

Počela je prva vežba, sporo mi je išlo, ali sam uspela da završim. Druga vežba mi je malo otvorila oči. Sa trećom je sve već počelo da dobija smisao.

 

Često nismo svesni svojih kvaliteta i uspeha. Ne želimo da se hvalimo svetu, da nas ne bi smatrali hvalisavcima. Pa, jednostavno, to gurnemo pod neki svoj mentalni tepih. Posle, kad dođe vreme da se predstavimo ili podelimo neki svoj uspeh sa osobom koju to zanima, ne možemo da se setimo.

 

U ovkiru jedne od vežbi, Sonja i Miloš su počeli da navode osobine i veštine koje su bile potrebne za uspehe koje sam navela. Upornost, odlučnost, liderstvo, hrabrost, upravljačke veštine… Osmeh mi se vratio. Počela sam da se prisećam osećaja koji sam imala dok sam hrlila ka tim ciljevima. Bilo je divno boriti se za sve to. Želim opet!

 

Sada sam već imala još osobina, veština, i dostignuća da dopišem. Osećala sam se snažnije. I na dobrom putu da izgradim tako jak i magičan štit, koji ću ponosno da držim uz sebe dok jurišam ka svom poslu snova.

 

Došlo je vreme za opis posla kojim želimo da se bavimo. Znala sam kako kvalitetno i uspešno da odradim ovu vežbu. Objektivno sam napisala veštine, edukacije, sertifikate i iskustva koji su neophodni za moj POSAO SNOVA. Štiklirala ona polja koja posedujem, i motivisala se, da što pre, počnem da učim preostale neophodne veštine.

 

Okrenula sam stranu, i tu je bila ona, nova vežba od 30 sekundi da se predstavimo. Uh!

 

Ali, ova se razlikovala od prve. Sada sam ja imala kontrolu nad njom. Sada sam bila svesna svojih kvaliteta, uspeha, i koraka koje treba da preduzmem. Samopouzdanje je poraslo. Osmehnula sam se onom papiru i brzo ispisala obe izjave. Bila sam ponosna kada sam ih pročitala naglas.

 

Do kraja radionice sam još više zavolela svoj POSAO SNOVA, imala izgrađen jasan plan – korak po korak, znala svoje prednosti i slabosti.

Više nigde ne idem bez svog štita, koji je tu da me podseti ko je Radica Đorđević, kada svet pokuša da je ubedi u suprotno.

 

Hvala Sonji i Milošu na podršci i lepom druženju. Radionica je pravi Booster.

 

Comments

comments


Leave a Reply