Još jednom, hvala ti za sve!

25 November 2015,   By ,   0 Comments

3:0 za mene… ali da krenemo od početka…

 

Izgovori, izgovori, izgovori… Kažu da su neki ljudi uspešni u pronalaženju izgovora, a drugi pak u pronalaženju rešenja za probleme. Iako prvi misle da uživaju jer im je sve „potaman“ zapravo je drugima mnogo bolje jer žive kako žele i rade POSAO SNOVA.

I ja sam bila jedna od onih koji vole izgovore. A onda sam pobedila onaj deo sebe koji pred svakim izazovom traži način kako da ostane u zoni komfora. Lomila sam se da li da odem na prvo POSAO SNOVA veče ili ne. Nalazila sam milion razloga zbog kojih ne bi trebalo da odem na tu radionicu, ali isto toliko razloga i za odlazak. Tas na vagi je prelomio i ja sam otišla.

 

1:0 za mene 🙂

 

Sad kad razmišljam o tom periodu, shvatam da nisam htela sebi da priznam da nešto nije u redu sa mojim tadašnjim idejama. Međutim, sama činjenica da sam te večeri došla na radionicu dovoljno govori o tome da sam verovatno, možda podsvesno, znala da mi je potrebna promena.

 

Prošlo je to veče, upoznala sam mnogo interesantnih ljudi, čula zanimljive priče, bilo je tu i izazova, a kad sam se vratila kući osećala sam se potpuno „prodrmano“. Bila sam zbunjena jer sam sve više shvatala da mi je potrebna promena. Par dana kasnije, nakon što je obećanje koje sam te večeri dala drugarici bilo skoro neostvareno, uvidela sam da su mi dotadašnje ideje bile „na staklenim nogama“.

 

Međutim, onda je došao Milošev poziv na Booster radionicu… i opet premišljanja, da li otići i promeniti nešto ili jednostavno ostaviti sve kako jeste… borba sa samom sobom, to je najteže… opet vaganje, gomila razloga za odustajanje… a onda je opet prevagnuo deo mene koji ne voli izgovore (imamo ga svi samo ga treba slušati) i tako sam otišla na radionicu… opet sam pobedila…

 

2:0 za mene 🙂

 

Ok, shvatila sam čime želim da se bavim – programiranjem i na Booster radionici sam sastavila plan aktivnosti kako doći do cilja, a to je POSAO SNOVA. Jedna od njih je bila i da pronađem programera koji pravi aplikacije, a koji bi mi, „iz prve ruke“ opisao svoj posao. Razmišljala sam i razmišljala ali mogla sam samo jedno da zaključim… Pa ja ne znam nikoga ko pravi aplikacije… i šta sad? Deo mene koji voli izgovore već je počeo da likuje… a onda… Miloš je najavio druženje i poklon za one koji dođu. Nisam mogla ni da naslutim šta će to biti.

 

U mojoj glavi je odzvanjalo, ali to je petak uveče… pa kako ću da odem, zadržaću se, lećiću kasno, a ujutru moram rano da ustanem… opet borba sa sobom… Ali opet sam uspela da utišam sve izgovore…

 

3:0 za mene 🙂

 

Otišla sam na dogovoreno mesto i IZNENADJENJE… Miloš je te večeri pozvao druga, Stevana, koji je PROGRAMER. Pa ima li veće sreće?! Kroz priču sam saznala mnoge pojedinosti koje su vezane za posao programera, a koje do tada nisam znala. Mada, moram priznati, plašila sam se da ću čuti nešto što mi se neće svideti i da ću opet morati da tražim šta je to čime bih se bavila, ali sve je ispalo odlično. Jedna od stvari koja me je oduševila jeste da je pomenuti programer bio toliko otvoren za razgovor da uopšte nisam imala problema da ga pitam sve što želim. Imala sam utisak kao da se znamo mnogo duže, a ne tek par sati. Što je najvažnije, to je neko ko očigledno radi POSAO SNOVA i od koga može MNOGO da se nauči.

 

Uspela sam da zakoračim na prvi stepenik i sve sam bliže onome što je za mene POSAO SNOVA. Pored toga što sam saznala mnogo novih stvari koje me zanimaju, a koje nisam imala koga da pitam, on me je posavetovao kako dalje da nastavim sa učenjem i rekao mi je da će mi pomoći kad god mi „zaškripi“. Super! Sad imam i podršku na putu ka svom cilju! Sada će mi biti mnogo lakše!

 

Međutim, svega toga ne bi bilo da prvi put nisam pobedila onaj deo sebe koji voli izgovore i koji najradije ne bi napuštao zonu komfora… ali život se nalazi upravo izvan nje kao i ljudi poput Miloša koji su spremni da saslušaju i pomognu onoliko koliko je u njihovoj moći.

Comments

comments


Leave a Reply