Vikend za nama proveo sam radno jer su se održavale dve manifestacije koje su me zaintrigirale. Prva je bila “Znam da možemo” u organizaciji SEE ICT a druga je bila Serbian Visions u organizaciji Nemačko – Srpskog privrednog udruženja i Privredne Komore Srbije a u kojoj je učestvovalo preko 60 različitih Udruženja građana i veoma važnih ljudi.

 

   Sa ovog drugog skupa izdvojiću posebno događaj pod nazivom “(Ne)zaposlenost mladih: izazovi perspektive” u organizaciji Krovne organizacije mladih Srbije a u čijem panelu su učestvovala velika imena još većih institucija i organizacija civilnog društva:

 

Snežana Klašnja – Ministarstvo omladine i sporta, Republika Srbija

Nebojša Atanacković – Predsednik Unije poslodavaca Srbije

Milica Bogdanov – Nacionalna služba za zapošljavanje

Nemanja Glavinić – Dostignuća mladih u Srbiji

Miloš Đurić – JobFair

 

   Dan je počeo poprilično dobro kada sam dobio informaciju da požurim na “Znam da možemo” jer je sala gotovo puna a još nije bilo ni blizu vreme za početak programa. Još dok sam silazio niz velike stepenice Doma Omladine dobijam uvid u broj ljudi koji je odvojio svoj subotnji dan da posluša šta se novo dešava na vrlo živoj startap sceni i šta se novo planira. Veliki broj mladih ljudi kojima je dosta čekanja i praznih obećanja i koja je rešila da preuzme stvar u svoje ruke i napravi nešto na šta će sutra biti ponosna u meni uvek budi radost.

 

   Program kao i svaki program, malo “da se pohvalimo”, malo “da pohvalimo druge”, malo “da se ispromovišemo”, malo “da najavimo šta nas čeka”. Ekipa SEE ICT mi je uvek draga jer se po njima vide da se onako, izistinski, trude, i da se razumemo, imaju rezultata, nije ovo prazna priča. Greškica tu i tamo i moglo bi da bude i bolje ali ovo nikako nije kritika već pohvala za hrabrost izlaska iz sopstvene zone komfora i želje da nešto promene. Prezentacije gađaju pravo u glavu. BAM – ovo su naši projekti, BAM – ovo su naši rezultati, BAM – ovo smo želeli i BAM – novi prostor od 1000 metara kvadratnih. Aj da vidim ko može bolje!

 

   Činjenice, bez zavlačenja, bez statistike tipa “oni jedu kupu, mi jedemo meso, u proseku svi jedemo sarmu”. Transparentno, koliko se to u Srbiji isplati, ali sasvim dovoljno da 700 ljudi poveruje u priču i da poželi da sedi 2 puna sata i sluša.

 

   Još jedna, meni važna činjenica jeste i to da se vest o održanom skupu pojavila na njihovom blogu manje od 24 časa od trenutka održavanja skupa. Ovo je pametan potez jer će i ljudi koji nisu mogli da prisustvuju moći da pročitaju o čemu se tu radilo i koji su planovi, a to je bitno, jer nisu svi koji su želeli i mogli da dođu, a na ovaj način se jasno stavlja do znanja svim tim ljudima da su bitni!

 

Kada se sve radi kao što to radi SEE ICT ekipa onda to izgleda ovako:

 

Znamo da možemo SEE ICT

 

Svaka čast ljudi!

 

   E to je jedna od ove dve Srbije o kojoj sam danas poželeo da pričam. Nova, energična, ona koja uzima sve na šta ima pravo i to pravo koje joj je bilo uskraćivano decenijama unazad. To su hrabri mladi ljudi, koji se ne boje postavljanja ciljeva i koji kidaju kako bi te ciljeve ostvarili. Kada ovo kažem mislim na svih 700 ljudi u sali. Koliko mi se čini, nema tu politike u onom “pravom” Balkanskom smislu, “dođi ti kod nas u partiju pa će i tebi da bude lepo” i to me posebno raduje.

 

   Druga je ova tradicionalnija, tromija i ne baš organizovana Srbija. Kao što ste mogli da vidite sa početka, veoma važni ljudi su došli na ou panel diskusiju. Ministarstva, poslodavci, nacionalna sužba za zapošljavanje, veliki projekti, i onda se okrenem oko sebi i shvatim da nas je u sali ukupno 18, od toga je mladih bilo celih 11! Ne, sala nije bila ni blizu puna, a kao što se vidi na slici prvi red je čak bio gotovo prazan.

 

   Nakon odslušanih panelista počinje da mi biva jasno zašto je to tako. Neistine, ili poluistine, ili mi smo super ali nam se država raspada, ili sistem ne funkcioniše, ili mi imamo savršene obuke samo nemamo rezultate. Statistika koju svako tumači na svoj način a čiji se rezultati zapravo ne osećaju. Najinteresantnij podatak koji je iznet na ovom skupu jeste da Krovna organizacija mladih Srbije okuplja 80.000 mladih ljudi! Dobro ste pročitali, 80.000 mladih od kojih je u sali bilo 11. Najverovatnije ni svi oni nisu iz iste mreže ali je ovo veoma važna činjenica koja mi je otvorila oči i shvatio sam zašto postoje ove dve Srbije.

 

   Puna tri dana nakon samog panela još uvek nema vesti o održavanju istog, ni na jednom od sajtova učesnika. Niko zapravo neće znati o čemu se pričalo na ovom skupu. U sali je, sa sve panelistima i organizatorima, bilo ukupno 25 ljudi i to će otprilike i biti efekti ovog skupa. Ne sumnjam da su se veze između panelista obnovile ili čak pojačale ali isto tako i sumnjam da će, iz ovog skupa, izaći nešto dobro za zajednicu.

 

   Da me ne shvatite pogrešno, ja jako cenim paneliste, dobro, nekolicinu, i mislim da su, između ostalih, podržavali i sprovodili i dobre programe ali isto tako smatram da, iako su oni svetli primeri u svojim institucijama nisu uvek oni ti koji mogu da donesu odluku. I da, slažem se da je sistem trom i da se nikada neće menjati brzinom koja je neophodna kako bi bio i upotrebljiv. Istina je da ova dva skupa imaju zajedničku temu, a to je zapošljavanje mladih u Srbiji i iako format koji su izabrali nije isti jasno može da se uporedi zainteresovanost mladih za oba. U najmanju ruku govori o veri i nadi koju mladi polažu u učesnike.

 

Slika sa skupa:

 

(Ne)zaposlenost mladih: izazovi perspektive

 

   Dve Srbije postoje jer se jedan tim drznuo da se izopšti iz sistema u kojem živimo a koji je pun laži i poluinformacija. E to je sistem koji su mladi prozreli i koji ih je potpuno uništio, emotivno a i fizički. To je sistem koji kada organizuje skup na vruću temu ne može da okupi mlade ni za “prste jedne ruke”. Dobra stvar je što je to sistem koji će morati da se menja ili će morati da iščezne.

 

   Mladi se bude, mladi žele promene, mladi znaju da mogu i mladi sa punim pravom otimaju ono što drugi žele da otmu od njih! Otimaju svoju budućnost, otimaju svoje pravo na zdrav razum, otimaju svoje pravo da sami budu odgovorni za svoje postupke i otimaju svoje pravo da koriste mozak! I ono što je najgenijalnije u celoj priči je to što sve ovo rade na potpuno etički i šmekerski način.

 

Da ste posetili oba skupa, kao što sam to ja učinio, verujem da bi i vama bilo jasno da je posao koji volimo i za koji smo spremni da kidamo kako bismo u njemu uživali zapravo jedina zdrava budućnost! Zapravo jedina zdrava budućnost je POSAO SNOVA!

 

Comments

comments