Balans poslovnog i privatnog života

23 November 2015,   By ,   0 Comments

Juče nam je bila godišnjica braka. Lep dan, proveli smo ga u lepim aktivnostima, sa veoma velikom količinom pozitivne energije. Jednostavno smo uživali.

 

Kada je došlo veče, i kada smo stavili ćerkicu da spava ostali smo sami nas dvoje. Lepi i romantični razgovori nekako su, slučajno, naveli priču na poslovni plan.

Moja supruga, koja je do marta na porodiljskom odsustvu, planirala je da krene na jogu sledeće nedelje. I bam, eto situacije. Ja sam baš od sledeće nedelje razmišljao da dodam još koji radni dan, jer sam do sada radio tri dana nedeljno pa sam stekao utisak da mogu dosta bolje. Jednostavno, otvorile su se neke opcije kojih ranije nije bilo i valja ih uhvatiti. E to zahteva dodatno vreme, ništa drugo, samo vreme.

 

Verujem da je i vama jasno da je supruga, na prvu loptu, negodovala. Bila je razočarana što neće moći da izdvoji malo vremena za sebe kao što je planirala. Istina je i da se namestilo tako, baš sad kada je ona htela jogu ja moram više vremena da provodim na poslu.

 

Da ne dužim priču. Po ko zna koji put smo došli do priče o balansu posla i privatnog života. To je ta, nerešiva misterija.

 

Balans je važan za mnogo stvari u životu. A kako bismo uopšte mogli da pričamo o balansu posao-privatno, moramo prvo definisati šta uopšte balans znači.

 

Kada čovek stoji, on stoji ravno, na dve noge. Ako zamislimo da je leva noga privatni život a desna poslovni život ovo je stanje uravnoteženosti. Neki će reći idealno stanje, 50%-50%. Ipak, kako bismo ovo stanje održavali morali bi da stojimo u mestu.

 

Sa druge strane, ako se malo nagnemo na desno mi ćemo i dalje stajati, nećemo pasti. Ako se nagnemo još malo, pa možda još malo a i dalje stojimo, mi i dalje balansiramo. Potpuno je jasno da smo opteretili jednu stranu više ali i dalje stojimo. Isto bi bilo i da se nagnemo na drugu stranu. Opasnost je ovde da ne preteramo. Da ne padnemo. Ako bismo se previše nagli na neku stranu mi bismo pali. Isto nam je tako i u poslovno-privatno balansu.

 

Drugi, pak, problem je da smo konstantno nagnuti na jednu stranu. U tom slučaju bi nam ta noga, posle izvesnog vremena, utrnula. Ni to nije ono što želimo.
Opcija gora i od pada i od žmaraca u nozi jeste da nam druga noga atrofira. E tu međuljudski odnosi pucaju i/ili ide razvod ili pukne karijera. Ni to nije ono što želimo.

 

Najgora opcija je kada se noge posvađaju. Evo, zamislite osobu koju noge ne slušaju. Postoji i izreka “kao da ima dve leve noge”. E to bi, u našem slučaju, značilo da osoba nema jednu od dimenzija o kojima pričamo, bilo privatnu bilo poslovnu.

 

Ono što mi želimo je da idemo napred. Ako razmislite kako idemo napred vrlo brzo ćete povezati noge sa idealnim stanjem balansa poslovno-privatno. Jedini tačan odgovor je koračanjem.

 

Kada čovek hoda, ujednačeno i skladno, tu problema nema. Opterećuju se jedna pa druga noga na smenu. To bi značilo da se više pažnje posvećuje jednom pa drugom segmentu života.

 

To je taj balans, to je stanje napretka i dinamike. 50% – 50% nije stanje u kojem valja biti, i nije stanje u kojem se napreduje. Jednostavno je, ovo je živ proces kao što smo i mi živi ljudi i tako će to uvek biti.

 

Moja supruga, i njeno razumevanje i podrška su razlog moje sreće. Veoma je brzo prihvatila i razumela zašto nešto mora da se desi. Smejali smo se i šalili na taj račun ali je ostalo još da napravimo plan u kome bi i ona mogla da ostvari svoje potrebe.

 

Znači, predstoji nam novo balansiranje.

 

Comments

comments


Leave a Reply